Uzalud nagnuta nad zdencem duše tragam za suncem i vabim osmjeh što nekad je igrao na mojim usnama. K’o žedna zemlja bolom nadošlim ispucala mi nutrina, pa kad poletim van ustaljenog kruga svoje tuge i osmjehom tuđim zadjenem jelek misli, osjetim se tužnijom nego bijah prije tog osmjeha.
Dani minuli kao plima i oseka na gargašama ove naše sudbine, izjedaju me svojim zupcima, trgaju tamo i ovamo, svaku nit mi ponaosob odvajaju. Valja mi ko prelja, u prste pljucnut i te niti u pređu presti, pređu u klupka motati, u klupka igle zadjenuti i džemper plesti za kosti voljenih.
jedan džemper za moga Nisada,
jedan džemper za moga Ismeta,
jedan džemper za moga Hamida,
jedan džemper za moga Mustafu,
jedan džemper za moga Ahmeda,
jedan džemper za moga Šefku,
jedan džemper za moga Sulju,
jedan džemper za moga Adema,
jedan džemper za moga Šaćira,
jedan džemper za moga Muju,
jedan džemper za moga Edina,
jedan džemper za moga Samira,
jedan džemper za moga Behrema,
jedan džemper za moga Amira,
jedan džemper za moga Ramiza,
jedan džemper za moga Refika,
jedan džemper za moga Atifa,
jedan džemper za moga Muniba,
jedan džemper za moga Hasiba,
jedan džemper za moga Hajrudina,
jedan džemper za moga Džemala,
Ko mati moja Hadžera strepim nad kostima djece rođene,
u bolu traganja, bez zemlje u koju bih ih uvila.
Treperavo trčim smetena i izgubljena sa Safe na Mervu,
iz Bosne u nebosnu, dozivam vraga imenima njegovim:
Mihajlo je l’ ti srce smireno kad moj drhat ugledaš?
Miladine, je l’ ti duši široko kad mojih sinova nema?
Radovane što kolo ne povedeš, sad ti niko ne smeta?
Pero, jesi li manje ćorav otkad ih ne gledaš?
Petko, Rajko, Branko, Neđo… je l’ vam u duši granulo?
Osjećate li slobodu,
il’ strepite od šušuta lišća srebreničkih polja,
zazirete li od proljeća u strahu da ne niknu
iz svojih dunjalučkih grobnica
cvjetovi moje duše,
bojite li se kletve i suze majčine
što svakim dahom kane
i svakim treptajem Boga zaziva?
evo kosti natkoljenice moga hitrog Džemala,
evo skeleta moga dojenčeta,
evo haljinke moje snahe Emke,
evo prstena mog djevera Hamdije,
evo deset hiljada nevinih duša,
ispod svakog busa,
gdje kolac zabodeš da krv šikne,
kad vode se napiješ,
iz njihovih usta će da poteče,
plug kad upregneš,
zemlju da preoreš,
njihove kosti ćeš da izoreš,
i djetetu svom zalogaj kad daš
s njihovih kostiju znaćeš da je uzrio…
Ja nemam dijete da mu za pleća se sklonim,
nit’ brata da se na njeg oslonim,
nit’ muža da ga ponosno pogledam,
nit’ djevera da ga zamolim,
imam čvrstu Božiju riječ i svoju tešku zakletvu:
DA NE ZABORAVIM, DA NE OPROSTIM,
DA PROKUNEM!
džemper za moga Nisada daću Atifu u ljutu Krajinu,
džemper za moga Ismeta Arifu u kršnu Hercegovinu,
džemper za moga Hamida Fatimi u Cersku,
džemper za moga Mustafu Ševkiji u Goražde,
džemper za moga Ahmeda Taibu u Travnik,
džemper za moga Šefku Tariku u Sarajevo,
džemper za moga Sulju Harisu u Zenicu,
džemper za moga Adema Abidu u Tuzlu,
džemper za moga Šaćira Harunu u Tešanj,
džemper za moga Muju Halilu u Gradačac,
džemper za moga Edina Hajri u Visoko,
džemper za moga Samira Nezimu u Maglaj,
džemper za moga Behrema Aliji u Brezu,
džemper za moga Amira Hajdaru u Minhen,
džemper za moga Ramiza Selimu u Bruklin,
džemper za moga Refika Samri u daleku Australiju,
džemper za moga Atifa Husejnu u Belgiju,
džemper za moga Muniba Redži u Holandiju,
džemper za moga Hasiba Fuadu u Italiju,
džemper za moga Hajrudina zaovi Emši u Dansku,
džemper za moga Džemala ponijet ću sutra u Potočare
u njemu su moje zakletve, moja sjećanja,
on je moja zastava, moja dova i moj vasijet.
Zaogrnite se džemperima moje duše gdje god da ste, djecu svoju u njima uza se pribijte, imenom ih njihovim zovnite i mlijekom majčinim zakunite:
DA SE NE ZABORAVI!
NIKAD NIKOM NE PONOVI!